Sve je počelo mirisom benzina

Bio je avgust 2017. godine, i sedeo sam u iznajmljenoj Tesli na Supercharger-u u Sedoni, Arizona, kada sam osetio miris benzina.

Napolju je bilo 95 stepeni, i sedeli smo tamo zauvek. Još nisam razumeo da punjenje baterije sa 80% na 100% može toliko dugo da traje, posebno u ekstremnoj vrućini. Tesla se mučila da održi baterije hladnim.

U to vreme, posedovao sam Kia Soul iz 2014. godine, i čitao sam uznemirujuće izveštaje o Kia automobilima koji gore širom Sjedinjenih Država. Na trenutak, ta poznata briga mi se vratila.

Onda sam se setio da nisam u svom Kia.

Miris je dolazio sa benzinske pumpe pored, gde je cisterna punila podzemne rezervoare. Morao sam da se nasmejem samom sebi. Ipak, s obzirom na toplotu, malo sam se i zabrinuo da Tesla neće zapaliti.

Nije se zapalila.

Uprkos dugom čekanju, voleo sam iskustvo punjenja Tesle. Samo je trebalo da je priključite. Nema aplikacija, nema kreditnih kartica, nema uputstava. Auto i punjač su se pobrinuli za sve.

Divio sam se toj jednostavnosti.

Godine 2019. zamenio sam svoj Kia Soul na benzin za 2019. Soul EV. Tada sam otkrio kako izgleda punjenje van Tesla ekosistema.

Treba mi je različite aplikacije za različite mreže za punjenje. Neke su zahtevale unapred uplaćene iznose. Druge su zahtevale mobilnu vezu da bi komunicirale sa serverom pre nego što uopšte isporuče struju. Ponekad je ceo proces propadao.

Bilo je smešno.

Ono što me je najviše iznenadilo bilo je to što je veliki deo ove infrastrukture za punjenje nastao nakon što je Tesla već pokazala koliko iskustvo može biti jednostavno. Tehnologija koja dolazi kasnije treba da bude bolja, zar ne?

Tesla je postavio lestvicu. Ipak, veliki proizvođači automobila i kompanije za punjenje, uključujući firme sa ogromnim finansijskim i inženjerskim resursima, nekako su uspeli da isporuče složenije iskustvo.

Umesto da se usklade oko besprekornog iskustva punjenja, industrija je ostavila potrošače da se snalaze sa aplikacijama, nalozima, sistemima plaćanja i nekompatibilnim mrežama.

Kompanije poput GM, Toyote i Kie imale su znatno veće resurse nego Tesla u svojim ranim godinama. Sigurno su mogle da sarađuju kako bi punjenje učinile jednostavnim kao priključivanje automobila na struju.

Ali očigledno, to je bilo previše za tražiti.

Onda sam primetio nešto zanimljivo u podzemnoj garaži moje zgrade. Pored mog parking mesta nalazio se običan električni utičnica.

Počeo sam da se priključujem na nju. Nisam tražio dozvolu, ali nije postojalo pravilo protiv toga, a zgrada je već nudila zajedničku Level 2 stanicu za punjenje kao pogodnost. Punjenjem na svom mestu ostavljao sam tu stanicu dostupnom za druge vlasnike EV vozila.

I tada sam napravio otkriće koje je promenilo moj pogled na električne automobile.

Level 1 punjenje je bilo izuzetno efikasno.

Većinu dana, moj auto je stajao parkiran satima. Nije mi bilo potrebno brzo punjenje. Trebalo mi je samo da nadoknadim struju koju sam potrošio vozeći se po gradu. Obična utičnica je lako mogla da pokrije većinu moje dnevne vožnje. Možete saznati da li je to tačno i za vašu vožnju pomoću našeg EV Home Charger Calculator.

Još bolje, iskustvo je bilo upravo ono što sam voleo kod Tesle.

Priključi. Odlazi.

Nema aplikacije. Nema mreže. Nema komplikovane elektronike koja pregovara sa serverima negde na internetu.

Počeo sam da se pitam zašto zgrade kondominijuma i stanova troše hiljade dolara na sofisticiranu opremu za punjenje kada obične utičnice ili jeftine Level 2 stanice mogu obaviti veliki deo posla.

Električna energija je već bila tu. Tehnologija punjenja je već bila u automobilu.

Ono što je nedostajalo bio je jednostavan način da se prati ko je koliko električne energije potrošio i koliko duguje.

Naravno, to bi zahtevalo određeno poverenje. Vozači bi morali da se prijavljuju i odjavljuju iskreno. Ali u kondominijumu ili zgradi sa stanovima, gde stanari već imaju uspostavljen odnos i ugovor sa vlasnikom objekta, to je delovalo sasvim razumno.

A ako nema internet konekcije u garaži? Koga briga? Uključi, napuni auto i kasnije zabeleži ili prilagodi sesiju.

Nisam mogao da prestanem da razmišljam o tome.

Na kraju sam odlučio da sam napravim softver.

Nazvao sam ga EVnSteven.

Jednostavan način da ljudi dele postojeću električnu infrastrukturu, prate vreme punjenja i plate svoj pravi deo bez skupe opreme ili nepotrebne složenosti.

Kad se osvrnem, smešno mi je što je celo putovanje počelo mirisom benzina u pustinji Arizone.

Ali pravo otkriće je došlo mnogo kasnije, u podzemnoj garaži, kada sam shvatio koliko tehnologije zapravo nismo ni trebali.

David Williston
Osnivač, EVnSteven.app